Ovo je početak jednog divnog prijateljstva, mogao sani da kažem stojeći ispred pokvarenih liftova - mogao sam - da sam znao šta će se dogoditi u mom životu posle jedne tako česte komunalne epizode na Novom Beogradu. To fatalno poznanstvo me je zaista izmenilo iz temelja, jer sam upoznao ljudsko biće do koga mi je najviše stalo - samoga sebe.
Činjenica da liftovi ne rade posle sedamnaest časova implicirala je zaključak da neće proraditi do sutra, a to je opet podrazumevalo da do mog stana na jedanaestom spratu valja da dopešačim. Pogledavši na svoju humanoidnu masu od 103 kilograma, relativno pravilno raspoređenu na 175 santimetara visine - zavrteo sam glavom. Neće ovo lako ići, rekoh sebi. Da je aktntašna mogla da ponese težinu poslovnog ručka, sa koga sam upravo stigao, ne bih žalio da je ostavim na dnu stepeništa, ali sve svoje radosti sam morao sa sobom da nosim. Zato je i bilo logično da odustanem. Procenio sam da bih dobio infarkt.